ДВА КОРАКА ОД СТИДА - запис из БeГе воза

Београд,  децембар 2017.

Прокоп, од недавно кључно престонично стајалиште за унутрашњи железнички саобраћај, делује заиста збуњујуће. To je, за сада бар, само збирка мермером и прохромом налицканих перона, одвојених од вреве и пулсирања велеграда безличном цементном плочом.И асоцира на саркофаг , на довитљивост домаћих потемкина који су га богато украсили изнутра.

Кандар се Србима   гламурозним   отварањем  полу довршеног  Прокопа, а  слично  нас чека у Београду на води, Скадру на Сави, враћају стара времена. Петољеткашка  пропаганда, Дани мадости, трчања за штафетама.

Ево, већ се као најава  „понављања историје“  каче портрети по касарнама и школама. Убрзава се нагањање народног стада у тор новог јединог пастира све учесталијим свечаним „освештавањем“ темељаца  и плоча. Уз  обавезно присуство  празних обећања за плебс, обавезујућих  задатака и веровања.

Можда ће се вратити, али мало модерније, у реп стилу, певање “Ко друкчије каже клевеће и лаже“, а  „мож' да бидне“ да ће и неверници опет осетити владарску  пест. Као некад.

На колосеку за прошлост

И заиста, могли би сведочити они најстарији, који још памте године пропагандног насиља, да се од двехиљадите обнавља исти „револуционарни“ феномен изражене неједнакости између  авангарде и маса. Заведен одмах после рата. Практикован некада  у форми дипломатских магацина за партизанску елиту која, се дочепала Дедиња, уз истовремени нестанак остатака грађанске Србије. Утеране у страх, беду и очај и исељавање.

Сада боду очи јавни ексклузивитети, виле новобогаташа од 5 милиона долара, баснословно скупи аутомобили, јахте. На делу  је демонократија новог једнопартизма са придодатом икебаном лажне опозиције.

Ту се надмећу потомци шумаца и даље  и кртица са Голог и лажни четници Вука и Шешеља, а учлањени су у исти клуб привилегованих и изузетих. Као нова елита. И за публику, док јој иза леђа дрпају милијарде долара, наводно 115 је већ  изнето у пореске рајеве, играју подељени у тимове позиције и опозиције лажиране изборне утакмице. Што не значи да се повремено не потуку око лове и првенства. Као на стадиониу Партизана, ових дана.

Дакле, све је уствари остало исто, још од времена и манира  прве генарције ратних профитера, изниклих на жртвовању „јефтине народне крви“, како  рече Црњански, и то још после Првог светског рата. Исто се поновило затим и после Другог и после  последњег, балканског.

Путници  БеГе воза,  превоза већма за социјалне случајеве  у држави без социјале,   претежно су  грађани и грађанке   лоцирани  далеко од  Дедиња  и круга двојке. А они   и не сањају да  су тамо где су јер  им  се родитењи и дан  данас тресу  од страха,  чак  од самог  помињања  непходности  лустрације  беспризорних корисника  и комунизма и глобализма.  Која би  макар њих спасла од терора и  робовласничког самовлашћа  потомака  титоистичке номенклатуре.

Они, као и родитељи им, таворе  са очито пренетим  генима  рајетинске   трпељивости  и подчињавања  насилној  власти  батинаша . Једноставно не желе  да знају за скривене  тајне  ИБ  и Голих отока, пљачке имовине  „непријатељја народа“. И шта се стварно збило 5. октобра у штабовима  „демократске револуције“.

Радије, док БеГе воз једнолично клопара на расходованим шинама, пребирају по мобилним телефонима. Или се међусбно вајкају ко има најмању плату а најгорег газду. Чак ни „догађање“ навијача на стадиону Партизана не коментаришу у могућем логичном  контексту  некаквог  „новореволуционарног“ отимања о власт и преостали плен од Србије. Не помињу  ни  отпор, онај истински,  јер, упозоравају их родитељи , или бабе и деде пензонери који финансирају опстанак породица незапослених, враћају  се опет  она  времена.

Укоп без алтентавиве

Испод простране бетонске плоче  Прокопа и даље вире снопови зарђалих арматура. Заиста, као да ће се, сваког часа, тај времешни бетонски поклопац обрушити. Сахранити цео пројекат  доградње   будућности . И то заједно са шинама, возом и људима у њему.

Вагони, све уредно, по возном реду, таљигају на дотрајалим шинама. Релативно споро напред до Батаје, онда назад, до Панчевачког моста чију је конструкцију, негде пред историјско не Броза и троцкистичке му камариле Хозјајину, Стаљин великодушно даривао Титу. То је дуго била једина веза са Банатом.

Та дурашна челична греда, својом старошћу, а неуништивошћу говори   о вечности веза између два народа. Руског и српског. Сведочи да је  Москва и сада као и раније  у историји    вечни  кец у рукаву.  Баш како је то, својевремено, прорицао Достојевски:

„Они ће се (словенска браћа) додворавати европским државама, клеветати Русију, сплеткариће и интригирати против ње. Међусобно ће се те земље вечно свађати, завидети и једна против друге радити. Разуме се, у тренутку неке велике, озбиљне невоље, све ће се оне, опет, обавезно обратити Русији за помоћ (Новости, „Путин потписао шест мигова 29 за одбрану Србије“). Ма како да се буду мрзеле и клеветале нас Русе у Европи (Чеда, Чанак), улагујући се и уверавајући Европљане у љубав, увек ће оне осећати инстинктивно, наравно у тренутку невоље, не раније, да Европа јесте природни непријатељ њиховог јединства, да је то било и да ће увек остати, а да ако они постоје на свету, то је, наравно, зато што постоји огроман магнет – Русија.“

Вагони су изнутра ишарани  црним графитима, а споља дречаво осликани слаповима спреја. Композиција подсећа, онако у једном комаду истегнута тридесетак метара на шинама, на новогодишње карневалске кинеске змајеве. Асоцира, и  унутрашњошћу и спољашњом визуелном агресијом порука, на бунт десперадоса асфалта, увезен из Европе. Који је овде пао на плодно тле транзиционог хаоса и немаштине.

После задржавања од мање од минута, воз од Прокопа креће даље. Остаје непуних 20 минута да читаш новине и дремуцкаш, заваљен у столици, тврдој, али анатомски скројеној. Ко нема новине, може да се бави читањем  порука  исписаних фломастером, који испуњавају сваки сантиметар унутрашњости вагона.

Права ризница личних исповести – и платонских, али и хард порно, сексистичких. И тако, од жеља и надања, све до заклињања на верност клубовима, Звезди и Партизану. Ређе – политичким партијама и вероисповестима. Мада, има и тога.

То је нека врста легитимација душе, животног креда путника склоних написима крајпуташима, претежно младих, које су време и околности гурнули у ову композицију, као део  надреалне транзиционе  стварности.

Одмах лево од улаза у вагон, пише разговетно: „Аnnet, ј*бем се за 10 евра, тел. 060...“. А само два корака даље, са унутрашње стране покретних врата, такође јасно, краснописом, исписано је: „Стид је тај који ће спасти свет“.  То је Србија данас, раполућена  само два корака   од свести да је понижена  као никада у историји. А на колосеку ка  свом  судбинском  „прокопу“.