ex - ТАНЈУГ ЈАВЉА: ДРАГАН МИЛОСАВЉЕВИЋ

Београд,  децембар 2017. Прокоп , од недавно кључно престонично стајалиште за унутрашњи железнички саобраћај, делује заиста збуњујуће. To je , за сада бар, само збирка мермером и прохромом налицканих перона, одвојених од вреве и пулсирања велеграда безличном цементном плочом.И асоцира на сар кофаг , на довитљивост домаћих п отемкина који су га богато украсили изнутра. Кандар се Србима    гламурозним   отварањем  полу довршеног  Прокопа, а  слично  нас чека у Београду на води, Скадру на Сави, враћају стара времена. Петољеткашка  пропаганда, Дани мадости, трчања за штафетама. Ево, већ се као најава   „понављања историје“   каче портрети по касарнама и школама. Убрзава се нагањање народног стада у тор новог јединог пастира све учесталијим свечаним „освештавањем“ темељаца   и плоча. Уз   обавезно присуство   празних обећања за плебс, обавезујућих   задатака и веровања. Можда ће се вратити, али мало модерније, у реп стилу, певање “Ко друкчије каже клевеће и лаже“, а  „

Piše Dragan Milosavljević Cela frtutma oko (ne)prirodne Albanije „sve do Niša“, kojom  je Beogradu jesenas pretio notorni ubica, miljenik zapadne alijanse, Haradinaj, a u ime hibridne države Bondstil, ustvari NATO kalifata, svodi se na diplomatsko brzopoteznu partiju geostrateškog šaha. Posle izgubljene partije u Siriji, ali ne i globalnog turnira, na redu je simultanka Vašingtona sa Pekingom i Moskvom na Balkanu.  London , kobajagi, samo kibicuje iz senke nezavisne pozicije Bregzita. Mat, ili remi, novi sukobi ili eventualno neka nova, ovog puta balkanska Jalta, odlučuje o budućem pozicioniranju ne samo vodećih aktera nove geopolitike sveta u predsoblju Evrope već automatski i sudbini Srbije. Bivalo je tako od San Stefana do Berlina, Versaja i sastanka Staljin, Čerčil, Ruzvelt. Ovog puta smo na aukciji kao poražena i demonizovana strana. Tim gore. U  toj raboti će, bez sumnje, biznismen, predsednik Tramp, ako se pod maskom velike Albanije SAD domognu ključnog del

Београд,    Огледало  1998 Драган Милосављевић Да ли ћемо се  ускоро суочити са претећим консеквенцама још једног рата у коме смо проглашени за агресоре, овог пута на сопственој територији? С обзиром на вести са Космета које прате сандуци са телима полицајаца и по којег војника, ово питање, ма колико „ узнемиравајуће за јавност “ , није лишено реалних повода. Напротив, западни медији (ТВ канали у информативним емисијама из часа у час, а водећи дневници Њујорка, Париза, Бона и Лондона из дана у дан) , најављују могућност интервенције НАТО ако се „ Милошевић не уразуми и не попусти међународним захте - вима “ . Насилно увођење принудне управе на територији коју ми сматрамо својом а међународна заједница „ жариштем које угро - жава светски мир “ (што Савету безбедности према Повељи даје право да легализује интервенцију међународних снага) , правда се „ гажењем људских права албанске већине на Косову “ . То је, једногласно тврде господари светске политичке сцене на челу са САД, „

Драган Милосављевић, екс коментатор Танјуга за НАТО и Ватикан ПОР(Д)УКА НАТО БЕОГРАДУ – БОЉЕ РОБ НЕГО ГРОБ То је и преовлађујућа запитаност у овдашњој јавности, после циничне понуде узми или остави коју је, поводом„неизбежности трајног мирења и пријатељства између Америке и Србије“, упутио Атлантски савет, инкубатор за оркестрирање грађанских ратова на Балкану. Оданде смо већ добили жестоку и болну лекцију 1999, после које смо трајно осуђени на улогу „реметилачког фактора“ надомак ЕУ. На ову историјску дилему – пресећи Гордијев чвор око питања истинске независности и историјског континуитета – власт, склона опстанку по било коју цену, чини се, већ има одговор. Који, за сада, избегава да јасно артикулише,већ маневрише и опипава пулс нације у такозваном „унутрашњем дијалогу“,купујући тако време само за себе,а без намере да се дође до истинског националног консензуса – не само око судбине Косова, већ и суверене Србије.Јер, без Косова – нема Србије, а његова добровољна и сагласна

Јанда, новембра Од како су попале јесење магле, фрушкогорје се утопило у непрозирну белину. Нит Дунав да се покаже, онако моћан, челично сив, како без шума гута простор пред собом, нит облака ни врбака на видику. А и виногради нетрагом нестали. Баш као и лабудови. Ни они нису препознатљиви оку у, белином прекривеним, лагунама које су се увукле у падине црвенкастог леса Јанде. Ипак, наслућују се врбаци. Из сплетова разуђеног корења, заривеног у глиб, допире препознатљив мирис трулежи и песка. Дунав га је избљувао из најдубље своје утробе, баш из средишта матице, чије се дубине држе бродови. Готово до самих плутача, које обележавају пловни пут, људска рука довукла је, од обале до матице, четири камена зида уредно сложених стена. Ту, у мртвајама заробљене реке, где надомак камених бедема лудују штуке и смуђеви, све прогањајући јата кауглера, понуђено је панонском диву да се олакша. Да таложи милионе тона песка и муља, и тако увећава аду, а себи додаје нову снагу… У измаглици